Višnja sa zlatnom košticom

Milorad Pavić
(Poglavlje - inserti iz romana 'Kutija za pisanje')


... Meni, iz ere koja nije više njegova era ribe, ostaje samo da nagadam pod kakvim okolnostima je izgovorena ova recenica u prošlom 20. veku i u prošlom milenijumu. U ono vreme zbunjujuce i protivurecne vesti o sudbini Timoteja Medoša stizale su iz nepouzdanih izvora i bivale sve rede... Na uskom jezicku pogranicnog pojasa upao je u neku zasedu, zarobljen, kidnapovan, ili na neki treci nacin primoran da se na izvesno vreme opet nade u Bosni. Ja ni danas ne znam da li je bio prinuden da boravi na podrucju koje se tada nalazilo pod muslimanskom, pod hrvatskom, ili pod srpskom vlašcu. Lako je ustanovljeno ko je on. ***

– Carsku je tajnu dobro cuvati – rekao mu je jedan od dvojice ljudi za stolom cim su momci s praporcima nestali iz odaje. I ispricao šta se od njega traži.

– Ocekujemo da upamtite jedno ime i da koristite jezike koje znate, a to ce reci francuski, grcki, engleski, italijanski, srpski...

– Ja ne znam srpski – dobacio je Timotej, na šta su se dva coveka za stolom nasmejala.

– Da predemo na stvar – rekao je drugi covek – postoje na svetu neka imena koja su zabranjena. O njima je najbolje što manje govoriti, a i to samo kad se mora. Najbolje smatrajte da je takvo ime teško kao reka Drina, da od njega plamen svece postaje plav. Takvo ime može biti lozinka za prelaz iz jednoga sveta u drugi, može postati nadimak za smrt. Ali, ko to zna? ***

U trougloj sobi cekale su ga promene. Na raspolaganje mu je stavljen racunar, snabdeven je kompjuterskim recnicima i enciklopedijama na kompakt diskovima. Bio je tu Spelling za engleski, "Hugo" za francuski, americka enciklopedija "Encarta" i Enciklopedija britanika, a od recnika "Bookshelf". Imao je i biblioteku punu stranih i domacih knjiga. Stvar nije ostala na tome. Momci s praporcima na uhu došli su u zoru ponovo po njega i odveli ga... ***

U svoj uobicajeni cas, a to je cas kad se kolju petlovi koji kukuriknu pre vremena, momci sa praporcima na uhu nisu došli po Timoteja. ***

... Cim ga ugleda, kuce zareža, na šta se davo raskopca. Spreda iz cakšira izvuce veliki maljav rep i njime zapiša kuce, koje skiceci pobeže. Tada davo ispovrte odnekud nešto kao 'ikonu', nešto poput slike na dasci i pokaza je Timoteju. Na 'ikoni' je bio naslikan covek srednjeg rasta, sedamdesetih godina, plavih ociju hladnih od straha, neuhranjenih nozdrva i male brade. Od onih dvovlasih što su ujutru mrkodlaki na mater, a uvece svetlokosi na oca. Izgledao je kao da se najeo bolesnog hleba. – Znaš li ko je ovo? – upita davo( Saturnus). I odmah sam odgovori na pitanje... ***

... Ništa na svetu se ne može dokazati. Pa ni moja krivica. ***

... Tada mi dve ptice proleteše kroz san i ja naknadno shvatih šta sam ucinio objavljujuci to ime-lozinku prvi put. I zašto nije to htela da uradi gospoda Eva, smotrenija od mene. Zapisujuci to ime ja sam ustvari postao ubica Timoteja Medoša. Zlocin je jedino što se može pokrenuti uz maticu vremena ka našim precima...

U tom zlocinu ja imam saucesnika. To si ti, što si naslikan s druge strane davolje 'ikone'. Ti, što si u knjizi 'Kutija za pisanje', ili u naslovu ovog zapisa na Internetu vec procitao zabranjeno ime:...
 
Početna | Almanah | Tekstovi | Knjiga | Edukacija | Mozaik bilteni | Riznica | Konsultacije i mi | Horoskop